Zašto je važno da uvek postavljamo pitanja?
Zato što nemamo vremena. “Imam hiljadu obaveza” – rečenica koju je svako od nas izgovorio nekad u životu. Često žurimo i vazda na fali tih par sati u danu, da još nešto završimo, započnemo ili samo da se posvetimo sebi. Mozak je kao na pokretnoj traci dok upijaš informacije sa posla, televizije, novina, iz kuće, od dece, partnera, roditelja, prijatelja, interneta i društvenih mreža, telefona, dok skroluješ i multitaskuješ malo vesti, malo fejsbuk, malo muž nešto priča..
“Nemam ti ja vremena za to” – koliko si puta to izgovorio.. I nemaš. Tvoj mozak to zna. I zato se svojski trudi da optimizuje to vreme koje mu je dato na raspolaganje da primi i obradi sve informacije koje mu serviramo svakodnevno, ma, svakog minuta. Kako optimizuje – tako što koristi iskustvo, ono što je već prošao i naučio, da zaključuje i obrađuje nove informacije koje mu pristižu.
Mozak je predivan i moćan sistem, toliku snažnu i kreativnu procesorsku moć ni jedna veštačka inteligencija nikada neće moći da dostigne (disclaimer: lično mišljenje). I u toj svojoj moći i kreativnosti on teži da nam sačuva energiju, vreme i trud i da sve što može uradi što pre, brže i bolje.
Mozak traži prečice
Kako? Traži prečice. Normalno. Pametno.
Mi u stvari, svesno i nesvesno, na osnovu prehtodnog iskustva, tražimo prečice za sve što radimo u životu. To uopšte ne mora da bude loše, štaviše, ta odluka je veoma inteligentna. Naš sjajni mozak se stara da sa što manje truda i za što kraće vreme završimo ono što nam je trenutni zadatak. To može biti planiranje sadnje cveća u dvorištu, pamćenje tekstova neke pesme, pisanje algoritma ili razumevanje prijatelja koji se žali na situaciju na poslu.
Bilo koji misaoni proces primanja, obrade informacija i kreiranje znanja iz tih informacija funkcioniše po istom principu – kad pristigne nova informacija mozak poseže u ono što je već naučeno i koristi sve što može da bi obradio nove informacije i pretvorio ih u neko korisno znanje.
Gde je problem? Pa, nema ga, u velikom broju situacija, međutim..
Vreme = kvalitet
Sa uštedom vremena ide i slabiji kvalitet. Što manje vremena mozak obrađuje nove informacije to je veća šansa da negde pogreši. Sistem šablona (“ovo mi liči na nešto što sam već iskusio i naučio”) ima svoju toleranciju i da bi skratio vreme obrađivanja informacija mozak povećava toleranciju na razlike i tu već ima prostora za grešku.
Šta to u praksi znači? To znači da mi ne želimo, i ne samo to – nemamo vremena da posvećujemo previše pažnje elementarim razgovorima sa ljudima oko sebe, svakodnevnim informacijama koje primamo iz okoline. U stvari, vrlo često nemao vremena ni sebe dobro da analiziramo i razumemo..
- Komšija je prošao pored mene i okrenu glavu u drugu stranu. Mora biti da je ljut na mene što sam prošlu noć malo glasnije puštao muziku.
- Dete me nije poslušalo iz prve. Radi to namerno, inati mi se, biće sad za kaznu bez TV-a 2 dana.
- Na vestima kažu da naučnici tvrde da bolje jesti živ brokoli nego kuvan. Oh Bože, još jedan zdrav savet, ali ipak, kad naučnici kažu mora da je tačno..
Te prečice u zaključivanju, taj brzi takt obrade informacija na kojem naš mozak radi (iz najbolje namere) može, i često dovodi do pogrešnog razumevanja okoline i ljudi, pa i nas samih. Do zastoja i problema u komunikaciji uglavnom dolazi baš iz ovakvih razloga – požurili smo da što pre obradimo informacije koje dolaze od sagovornika, na osnovu onoga što nam je poznato.
Šta radimo? Ubrzano zaključujemo, izvrćemo, povezujemo nepovezivo, pretpostavljamo, interpretiramo onako kako mi želimo, preskačemo delove informacija jer nam se čine nebitnim, čujemo i ono što nije rečeno jer podrazumevamo..
Šta misliš, koliko to problema u komunikaciji može da napravi? Koliko je puta neko tebe pogrešno razumeo zbog svojih pretpostavki i interpretacija? I koliko puta sami sebe pogrešno razumemo, jer pre svega, ove mehanizme prečica upotrebljavamo na sebi možda i više nego na drugima.
Šta je rešenje?
Pitajte, pitajte, pitajte…
Ono što je delovalo kao najbanalniji savet kada smo bili mali – Pitaj! Nije sramota pitati.
Divan je, obožavam ga, uopšte ga nisam razumela kao mala jer me je uvek bilo sramota da pitam.
Pitanje daje odgovor. Naravno, ako pretpostavimo da je druga strana iskrena (a zašto ne bi bila?) taj odgovor dolazi direktno od sagovornika i daje nam tačniju informaciju od one do koje bismo verovatno došli kroz naše pretpostavke.
Umesto da interpretirate da je sagovornik ljut, kako bi bilo da ga jednostavno pitate kako se oseća?
Umesto da zaključite da vam neko nešto radi iz inata, kako bi bilo da ga pitate kakvu je nameru imao?
Umesto da pretpostavite da je nešto dobro ili loše samo zato što “tako kažu”, kako bi bilo da pitate ko je to rekao i kakav proces zaključivanja je prethodio toj izjavi?
Pitajte, pitajte, pitajte..
Pitajte sebe, najviše od svega, uvek pitajte sebe za sve. Da li sam zaista tužan? Šta to mene rastužuje? Šta bi bilo potrebno da uradim da ne budem tužan više? Šta me sprečava da ne budem tužan?
Što bolje naučite da razumete sebe, pogađate – biće vam lakše da razumete druge, i naročito – biće drugima lakše da razumeju vas.
Komunikacija je stvarno ključ odnosa između dvoje ljudi. I ako vam je dobra komunikacija cilj, najmanje što možete da uradite jeste da ne dopustite vašem umu da napravi prečicu i izbegne je. Održavajte komunikaciju živom (i sa sobom) tako što ćete uvek da pitate i, naravno, odgovarate na pitanja 🙂
