Klijentkinju znam duže vreme, povremeno se krećemo u istom društvu. Ne pijemo kafu zajedno ali ponešto iz njenog privatnog života, nekih navika i karaktera poznajem. Ipak, ovo mi ne predstavlja problem.
Od skoro radi sa mnom i na sesijama pričamo samo o onome što ona donese na sesiju a bilo šta iz ličnog života pominjemo tek kada ona to prva uvede u priču.
Problem su toksični odnosi. Obrazac za obrascem, jedna zatvorena vrata za drugima, bol, razočaranje, sumnja u sebe, osećaj niske vrednosti, cela paleta.
Puštam je da priča. Poznajem je i znam da joj je potrebno da “izventilira”. U ovoj našoj dinamici dopuštam joj da istrese sve što je pritiska, da bismo mogle dalje da krenemo čiste glave.
Nakon što mi je više od dvadseset minuta prepričavala dijaloge, poruke, neuspela viđenja, prepirke, tišinu, a onda sve to iznova, u malo izmenjenom scenariju, naredni dan, pa i sledeći – sa osobom koja je evidentno za nju nedostupna barem u onoj meri koliko je njoj neophodno za zdrav, emotivni odnos, klijentkinja slomljeno postavlja pitanje u vazduh “U čemu je njegov problem, ne razumem?”.
– “A u čemu je tvoj problem?”, vraćam joj pitanje.
Ostaje zbunjena. “Kako to misliš? Pa, ja nemam problem! Uvek sam tu za njega, sve hoću da mu pružim, iskrena sam, otvorena, razumem ga, puštam ga, ne gušim… i da me sad pozove, opet bih mu dala šansu!”.
“Da, razumem… a zasto?”.
“Ne razumem, pa želim sve to sa njim”
“Razumem da to osećaš. I zanima me, zašto? Šta ti dobijaš od tog odnosa?”.
“Pa, kao što vidiš – ništa!”.
“Ako te dobro razumem, ti si spremna da daš mnogo (podsetim je sve što mi je malopre nabrojala da želi sa ovom osobom), da bi dobila ništa? Kako ti se to čini?”.
“Kad tako kažeš, deluje baš glupo… Ali, ja se nadam da ću dobiti NEŠTO. To me i drži.”
“Znaš, malopre si rekla da si uvek iskrena i otvorena. Hajde, sada, iskreno da pogledamo sve ovo. Meni se čini da ti misliš da si iskrena, ali kada je u pitanju ova osoba, pre svega propuštaš da budeš iskrena prema sebi. Kada bih ti ponudila da kupiš skupu i lepu kutiju koja je zatvorena i ne znaš da li je prazna ili puna i da li je u njoj nešto vredno ili ne, a ne znaš čak ni da li ćeš dobiti tu kutiju kada je platiš – da li bi je kupila?”
“Zavisi koliko je skupa”, odgovara, uz smeh.
“Slažem se!!, smejem se i ja, “Koliko je skupo tvoje vreme, pažnja, trud, ljubav, briga koju ulažeš u ovog čoveka?”.
“Uh…. skupo je. Dodaj tome još i suze, nerve, neprospavane noći, vreme koje prolazi… – preskupo”.
“I sve to za kutiju za koju ne znaš da li unutra ima nešto vredno ili ne”.
“Hmm…”.
“Ne kažem da odustaneš od kutije. Ne kažem da u njoj ne može da bude ništa vredno. Samo ti kažem da je vreme da ISKRENO pogledaš koliku cenu plaćaš za jedno veliko možda. I koliko dugo je plaćaš. Na kraju, tvoje su “pare”, možeš s njima da raspolažeš kako želiš.
I još bih volela da mi kažeš, da li i dalje misliš da je kutija problem?”.
Kako se nastavila ova sesija nije važno za dalju priču.Važan je uvid koji je odredio tok daljih naših susreta i pomogao isceljivanju onog mesta kod moje klijentkinje koje je uporno tražilo nedostupne osobe da bi zacelilo rane iz detinjstva.Vrlo često smo u odnosima skloni da verujemo u potencijal sopstvene mašte o toj osobi.A mašta baš može svašta! (Ali ne i da napravi od babe devojku, pogotovo kada baba neće da bude devojka).Čak i nada i mašta treba da imaju period važenja. Ako predugo “plaćaš” svojim vremenom, trudom, energijom, srcem, suzama i živcima – možda je vreme da budeš iskrena prema sebi, zahvališ se mašti i sagledaš osobu i odnos onakvim kakvi JESU umesto onakvim kakvi su MOGLI BITI.P.S. Važi i za sve odnose, ne samo emotivne.