Jednog dana biće jedino važno čiji si život živela. Zato danas biraj sebe. Biraj da budeš ono što si oduvek želela. Nemaš drugi život za to. Biraj da postaneš ono za šta si se rodila. Biraj život po tvojoj meri!
Šta je to u tvom omiljenom citatu što te inspiriše?
Svi volimo one lepe, inspirišuće, motivacione citate koje viđamo na Fejsbuku, Instagramu, Pinterestu i na drugim mrežama.
Sa nekima možda rezonujete, dok su drugi suviše izazovni, blagi ili se prosto ne slažu sa vašim uverenjima i vrednostima.
Inspirativni i motivacioni citati imaju za cilj da… pa, upravo to, da vas inspirišu i motivišu.
Jeste li ikada razmišljali o tome ZAŠTO nas takve stvari inspirišu?
1. Ponekad osećamo da smo zaglavljeni i kao da nam nedostaje hrabrosti da preduzmemo sledeći korak da bismo išli napred ka našim željama i ciljevima. Kada otkrijemo neki inspirativni citat ili poruku koja rezonuje sa našim vrednostima ona nam posluži kao poslednja puzla u slagalici, da nam energiju i bude snažan podsetnik da moramo da nastavimo ka napred.
„Um je sve ono što mislite da postajete." Buda
2. Kada otkrijemo neki novi citat koji nam se dopada, razmišljanje o njemu često nas vodi kroz niz internih pitanja koja mogu biti duboko introspektivna i ponuditi drugačiju perspektivu na neki problem ili izazov sa kojim se možda suočavamo. Ovakvi citati nekada mogu da prodrmaju naša uverenja, da nas blago gurnu van naše zone komfora (ali samo u mislima, ništa se zaista ne dešava ako ne napravimo i akciju) i donesu nove uvide – možda baš one koji su nam falili i koje smo čekali da bismo se ohrabrili za dalje.
„Najteža stvar je odluka da se deluje, ostalo je samo upornost. Amelia Earhart
3. Inspirativni i motivacioni citati imaju ogromnu moć u potvrđivanju naših emocija. U stanju smo da u njima prepoznamo sopstvene misli, osećanja, borbe i želje koje nam mogu pružiti osećaj utehe u saznanju da nismo sami. U tom smislu, citati nam služe kao kao potvrda i određeni vid podrške za stav, odluku, osećanje ili želju koja se već oblikuje u nama i možda joj je potrebno samo još zrnce podrške (baš, eto, u vidu nekog inspirativnog citata), da potpuno sazri i poleti!
„Nikada ne možete preći okean dok ne budete imali hrabrosti da izgubite iz vida obalu. Kristofer Kolumbo
4. Reči velikih vođa i uticajnih ljudi često se pretvaraju u moćne citate. Kroz ovakve rečenice dele se naučene lekcije, iskustva i greške drugih ljudi, što nam je uglavnom lakše da usvojimo nego da sami prolazimo istim putem ili pravimo iste greške.
"Uvek izgleda nemoguće dok se ne uradi." Nelson Mandela
5. A ponekad, motivacioni citat postoji samo da bi nas nasmejao i uneo malo svetla u naš život.
„- Koji je danas dan?
- Danas.
- To je moj najdraži dan." Vinnie the Pooh
Bilo da doživljavate sebe kao vrhunskog stručnjaka u nekoj oblasti ili kao nekog ko je izuzetno motivisan da do takvog uspeha stigne (šta god da je za vas uspeh – to je asptraktan i subjektivan pojam) u momentu kada ne vidite put ili način da stignete do željenog cilja, kada ne znate kako da krenete na taj put ili ste zaglavljeni u sličnim problemima koji se, može biti, često ponavljaju – tada možete da razmislite o koučingu.
Koučing nije sve.
Svakako nije za nekog ko je malo do srednje motivisan da ostvari postavljeni cilj. U takvom slučaju, povezanost sa krajnjim rezultatom je površna i relativno slaba a iz toga ne proizilazi ni velika energija koju ćete usmeriti ka vašem cilju. U radu sa koučem osnovni preduslov jeste vaša želja da nešto postignete.
Ovo je veoma važno, jer – koučing nije čarobni štapić. Neće vam čudesno rešiti problem ili vas pogurati do cilja dok vi ne činite ama baš ništa na tom polju ili ulažete energiju i fokus na neku sasvim drugu stranu. Ukoliko izložite svoj problem/cilj vašem kouču a zatim se povučete ili ostanete pasivni u ostatku procesa, rezultat će izostati. A to ni jedan kouč ne želi, ni sebi ni klijentu.
Koučing jeste za sve.
Za bilo kakvu promenu, problem ili postignuće. Dobro, ne baš BILO KAKVO, jasno je da vam ni jedan kouč na svetu neće pomoći da vam izrastu krila na leđima, ali čak i kada su u pitanju inicijalno nerealno postavljeni ciljevi, često se otkrije da iza njih u stvari stoje neke sasvim prizemne, ostvarive želje. Kouč je tu vam pomogne da zaronite duboko i otkrijete da, možda, iza vaše želje da vam izrastu krila u stvari gori želja da se popnete na Kilimandžaro za 3 godine. A to uopšte nije nerealna priča.
Kouč ne mora ništa da zna.
I ovo je pravo osveženje, i za kouča i za vas 🙂
Ako tražite nekoga da vas savetujte u kom pravcu u karijeri da krenete, da vas uputi koji profesionalni alat, metodu ili tehnologiju da savladate, da vas nauči određenim veštinama, bilo profesionalnim, sportskim ili tzv. soft-skillovima, moram da vas razočaram – dobar kouč to ne treba i ne sme da radi.
Kada je koučing u pitanju, ne radi se o prenosu znanja, poznavanju materije iz koje dolazi vaš problem, ne radi se o iskustvu kouča i njegovim ekspertizama. Radi se o vašim ekspertizama, željama i postignućima. Vaš put nije put kouča. Vi tražite i krećete se vašim putem i kouč je tu da vam na tom putu osvetli mogućnosti i resurse koje verovatno i niste znali da imate. I to nije mala stvar.
Kouč mora sve da zna
Bolje rečeno, kouč mora puno toga da zna o koučingu. I to je jedina “tajna” čitavog procesa. U tom smislu, neophodno je da postoji poverenje – koje se, naravno, vremenom gradi – i inicijalna “konekcija” između kouča i vas. Ponekad, doduše, i osoba koja vam na prvi pogled nije potpuno “legla” može odlično da vas vodi kroz ovaj proces, baš zbog izazova koji će se tokom procesa pojavljivati a koji je ponekad dobrodošao. Ipak, birajte kouča.
I što je vrlo važno – birajte kouča po osećaju. Nikakve diplome i sertifikati, postignuća iz nekih drugih oblasti koje nemaju veze sa koučingom (da, možda liče, ali nisu koučing) neće vam garantovati rezultat ukoliko se niste “povezali” sa vašim koučem i uspostavili odnos poverenja i poštovanja.
Birajte VAŠEG kouča. I ne zaboravite, i kouč bira vas 🙂
Ili, zašto mi uopšte treba pomoć kada imam problem
Ljudi sve više imaju potrebu da produbljuju spoznaju i prihvatanje sopstvenog bića. Zahvaljujući tome, tako osvešćeni, vidimo i prihvatamo i druge ljude oko sebe onakvim kakvi jesu, bez osude, sa puno razumevanja i tolerancije.
Rad na sebi je divan i oslobađajuć, i veoma težak. I dugotrajan. Iz prostog razloga što nas civilizacijski i socijalni faktori guraju u pisana i nepisana pravila i norme kojima se povinujemo prilagođavajući unutrašnje identitete, vrednosti i ubeđenja. Kada tako “prilagođeni” naiđemo na izazov koji nam drma temelje upravo onoga što smo se trudili da prilagodimo – često dolazi do konfuzije, osećaja nezadovoljstva i potiskivanja koje vremenom kuca, bode, smeta i na kraju, vrlo često puca na neku stranu.
Današnjem čoveku je rad na sebi – svakodnevica. Gotovo da oko nas nema osobe koja nije barem nekad izgovorila da “radi na sebi”. Postalo je pomalo i pomodno. Ali nije u tome stvar, taj “rad na sebi” je zaista potreban tokom čitavog života, pitanje je u stvari, ne toliko KAKO radite na sebi već kakav je REZULTAT tog rada.
Mislim, dakle, radim na sebi
Sećam se jednog klijenta koji je želeo da mu pomognem oko specifičnog problema u porodičnom životu. Kada je prvi put došao kod mene, u prvih desetak minuta neformalnog razgovora neoliko puta je akcentovao da on svakako već sam radi na sebi ali, eto, ima samo još ovaj jedan problem za koji mu je potrebna pomoć da ga reši. U toku sesije otvorilo se mnoštvo onih pitanja za koje je klijent prethodno tvrdio da ih je već rešio dok je sam radio na sebi.
Kako – tako što kad dođe do tačke pucanja pobegne na četiri dana u prirodu, osami se, čita i meditira, dostigne stanje relaksacijei spokoja i nakon četiri dana se vrati svež u sve one probleme od kojih je u tih nekoliko dana pobegao. Pogađate, nikakav problem nije rešio niti je puno radio na sebi, iako jako podržavam punjenje baterija u prirodi. Taj beg nije podstakao nikakve unutrašnje promene niti spoznaje, nije mu doneo iznalaženje novih načina i mogućnosti kojima bi mogao da pristupi problemima koji ga čekaju kada se vrati, kamoli da ih uspešno razreši.
Naravno, svi mi mislimo da radimo na sebi stalno (i pomalo i radimo) ali rad na sebi je, zapamtite, najteži i najprljaviji rad od svih. Zašto? Pa, zato što mi ne želimo zaista da menjamo bilo šta u, na i kod sebe. Zašto bismo? Uče nas da volimo i prihvatamo sebe (i pre svega, da razmišljamo u sopstvenim referentnim okvirima sa kojima smo potpuno u skladu) zašto bismo se onda, dođavola, menjali?!
Čak i kada smo dovoljno osvešćeni da želimo promenu i razumemo da je neophodna, ne zaboravite, mi nismo dvodimenzionalna bića. Možda psa možete na naučite da ako želi kosku mora da se prevrne na komandu. Čovek će pokušati sve što mu padne na pamet iz svesnog i nesvesnog dela uma da dođe do koske (cilja) a da ne posluša komandu ako mu se komanda ne dopada. I sad, lako je sa svesnim, šta ćemo sa nesvesnim?
Koliko puta ste svesno odlučili da se nećete iznervirati kada vas “majmun autom iseče” u saobraćaju? Šta se desilo svaki sledeći put? Nesvesno je pokvareno. Ne pita vas puno za mišljenje. A poznaje nas bolje nego što nas poznaje naše svesno. Zna gde smo slabi, zna koji su nam mehanizmi odbrane, zna i kako da ih zaobiđe. Borba sa nesvesnim na svesnom nivou je.. pa, uzaludna.
Kouč, terapeur – mambo-džambo
Odmah da vam kažem, niti mislim da svakoj osobi treba pomoć u radu na sebi niti mislim da je svaki problem takav da mu je potrebna pomoć. Nekada je najbolji put baš taj tvoj, u kojem ćeš se namučiti, proći sito i rešeto, grešiti, padati i vraćati se na početak i naučiti Boga oca usput.
Ja sam ovde da pokušam da ti približim kakvu pomoć možeš da očekuješ kada odlučiš da ti je pomoć zaista potrebna.
Ne treba ti pomoć za svaki problem ali nije svejedno ni kome ćeš se obratiti za pomoć ukoliko ti je potrebna.
Često se mešaju uloge i pristupi kada su pitanju terapeut, mentor, trener, konsultant, kouč. Kao što rekoh, danas je gotovo postalo pomalo pomodno – imati trenera da vas nauči kako da dostignete fizičku formu, nutricionistu (konsultanta) da vam sugeriše kako da se hranite, psihoterapeuta da uz njega rešavate problem nepoverenja prema ljudima nastao kao posledica trauma iz prošlosti, mentora na poslu da vas vodi i podržava u profesionalnom napredovanju..
I potpuno se slažem, ako vam je potrebna pomoć u ovakvim pitanjima – go for it! The heck, i sama imam trenera i mentora zajedno sa kojim se spremam da istrčim prvi maraton ove godine.
Kada se obraćam kouču? Kada želim sebe da vidim drugačiju u budućnosti. Kada želim da iskoristim sve svoje resurse koji su mi poznati i, naročito, one za koje ne znam (svesno) ni da ih imam (nesvesno), da bih ostvarila neki cilj ili želju. Kada me ne interesuje zašto ne uspevam da ostvarim neki cilj mesecima ili godinama, već mi je potrebna podrška da pronađem u sebi i oko sebe nove načine i strategije, da zaronim u sopstvene mogućnosti koje će me sigurno dovesti do mog cilja.
Na ovom putu izranjaju neverovatne stvari (baš iz onog našeg nesvesnog). Pale se svetla u tunelima pred kojima nismo ni znali da stojimo. Lakše se diše. Bude se zbunjen. A onda razbuđen. I tek tada – počinje pravi rad na sebi.
Ohrabrujem vas da radite na sebi u svakom smislu! To je jedan težak i prelep proces koji donosi svetlost i u vama i u ljudima kojima ste okruženi. Pitajte se (jer, Nije sramota pitati – blog post), razgovarajte sa sobom i krenite na putovanje. Ja sam tu da vam obezbedim dobar vetar! 💜
Zato što nemamo vremena. “Imam hiljadu obaveza” – rečenica koju je svako od nas izgovorio nekad u životu. Često žurimo i vazda na fali tih par sati u danu, da još nešto završimo, započnemo ili samo da se posvetimo sebi. Mozak je kao na pokretnoj traci dok upijaš informacije sa posla, televizije, novina, iz kuće, od dece, partnera, roditelja, prijatelja, interneta i društvenih mreža, telefona, dok skroluješ i multitaskuješ malo vesti, malo fejsbuk, malo muž nešto priča..
“Nemam ti ja vremena za to” – koliko si puta to izgovorio.. I nemaš. Tvoj mozak to zna. I zato se svojski trudi da optimizuje to vreme koje mu je dato na raspolaganje da primi i obradi sve informacije koje mu serviramo svakodnevno, ma, svakog minuta. Kako optimizuje – tako što koristi iskustvo, ono što je već prošao i naučio, da zaključuje i obrađuje nove informacije koje mu pristižu.
Mozak je predivan i moćan sistem, toliku snažnu i kreativnu procesorsku moć ni jedna veštačka inteligencija nikada neće moći da dostigne (disclaimer: lično mišljenje). I u toj svojoj moći i kreativnosti on teži da nam sačuva energiju, vreme i trud i da sve što može uradi što pre, brže i bolje.
Mozak traži prečice
Kako? Traži prečice. Normalno. Pametno.
Mi u stvari, svesno i nesvesno, na osnovu prehtodnog iskustva, tražimo prečice za sve što radimo u životu. To uopšte ne mora da bude loše, štaviše, ta odluka je veoma inteligentna. Naš sjajni mozak se stara da sa što manje truda i za što kraće vreme završimo ono što nam je trenutni zadatak. To može biti planiranje sadnje cveća u dvorištu, pamćenje tekstova neke pesme, pisanje algoritma ili razumevanje prijatelja koji se žali na situaciju na poslu.
Bilo koji misaoni proces primanja, obrade informacija i kreiranje znanja iz tih informacija funkcioniše po istom principu – kad pristigne nova informacija mozak poseže u ono što je već naučeno i koristi sve što može da bi obradio nove informacije i pretvorio ih u neko korisno znanje.
Gde je problem? Pa, nema ga, u velikom broju situacija, međutim..
Vreme = kvalitet
Sa uštedom vremena ide i slabiji kvalitet. Što manje vremena mozak obrađuje nove informacije to je veća šansa da negde pogreši. Sistem šablona (“ovo mi liči na nešto što sam već iskusio i naučio”) ima svoju toleranciju i da bi skratio vreme obrađivanja informacija mozak povećava toleranciju na razlike i tu već ima prostora za grešku.
Šta to u praksi znači? To znači da mi ne želimo, i ne samo to – nemamo vremena da posvećujemo previše pažnje elementarim razgovorima sa ljudima oko sebe, svakodnevnim informacijama koje primamo iz okoline. U stvari, vrlo često nemao vremena ni sebe dobro da analiziramo i razumemo..
Komšija je prošao pored mene i okrenu glavu u drugu stranu. Mora biti da je ljut na mene što sam prošlu noć malo glasnije puštao muziku.
Dete me nije poslušalo iz prve. Radi to namerno, inati mi se, biće sad za kaznu bez TV-a 2 dana.
Na vestima kažu da naučnici tvrde da bolje jesti živ brokoli nego kuvan. Oh Bože, još jedan zdrav savet, ali ipak, kad naučnici kažu mora da je tačno..
Te prečice u zaključivanju, taj brzi takt obrade informacija na kojem naš mozak radi (iz najbolje namere) može, i često dovodi do pogrešnog razumevanja okoline i ljudi, pa i nas samih. Do zastoja i problema u komunikaciji uglavnom dolazi baš iz ovakvih razloga – požurili smo da što pre obradimo informacije koje dolaze od sagovornika, na osnovu onoga što nam je poznato.
Šta radimo? Ubrzano zaključujemo, izvrćemo, povezujemo nepovezivo, pretpostavljamo, interpretiramo onako kako mi želimo, preskačemo delove informacija jer nam se čine nebitnim, čujemo i ono što nije rečeno jer podrazumevamo..
Šta misliš, koliko to problema u komunikaciji može da napravi? Koliko je puta neko tebe pogrešno razumeo zbog svojih pretpostavki i interpretacija? I koliko puta sami sebe pogrešno razumemo, jer pre svega, ove mehanizme prečica upotrebljavamo na sebi možda i više nego na drugima.
Šta je rešenje?
Pitajte, pitajte, pitajte…
Ono što je delovalo kao najbanalniji savet kada smo bili mali – Pitaj! Nije sramota pitati.
Divan je, obožavam ga, uopšte ga nisam razumela kao mala jer me je uvek bilo sramota da pitam.
Pitanje daje odgovor. Naravno, ako pretpostavimo da je druga strana iskrena (a zašto ne bi bila?) taj odgovor dolazi direktno od sagovornika i daje nam tačniju informaciju od one do koje bismo verovatno došli kroz naše pretpostavke.
Umesto da interpretirate da je sagovornik ljut, kako bi bilo da ga jednostavno pitate kako se oseća?
Umesto da zaključite da vam neko nešto radi iz inata, kako bi bilo da ga pitate kakvu je nameru imao?
Umesto da pretpostavite da je nešto dobro ili loše samo zato što “tako kažu”, kako bi bilo da pitate ko je to rekao i kakav proces zaključivanja je prethodio toj izjavi?
Pitajte, pitajte, pitajte..
Pitajte sebe, najviše od svega, uvek pitajte sebe za sve. Da li sam zaista tužan? Šta to mene rastužuje? Šta bi bilo potrebno da uradim da ne budem tužan više? Šta me sprečava da ne budem tužan?
Što bolje naučite da razumete sebe, pogađate – biće vam lakše da razumete druge, i naročito – biće drugima lakše da razumeju vas.
Komunikacija je stvarno ključ odnosa između dvoje ljudi. I ako vam je dobra komunikacija cilj, najmanje što možete da uradite jeste da ne dopustite vašem umu da napravi prečicu i izbegne je. Održavajte komunikaciju živom (i sa sobom) tako što ćete uvek da pitate i, naravno, odgovarate na pitanja 🙂
Možda me je ova kiša od jutros inspirisala da promislim o fleksibilnosti.
Nisam ispratila prognozu ovih dana i kiša me je pomalo zatekla i naterala da zaigram šah sa obavezama.
~ Prebacuj trening za popodne kada stane kiša, ništa od uređivanja dvorišta a ni motor neće danas izaći iz garaže, pa ni koliko za đir oko naselja. ~
Mnogo važnije od tih poteza i rokada jeste kako se osećaš kada ti nešto (ili neko?) razbuca planove i počisti ih kao kugla čunjeve? Frustrirano? Pod stresom? Ulaziš u konflikt sa osobom koja ti je poremetila planove? Ili jednostavno odustaješ i klizneš u “više nikada neću ništa planirati, jer nema poente” – state of mind?
Pa, tu kucamo na vrata fleksibilnosti. Ne tuđoj, ne klimatskoj, već našoj, ličnoj. Tu, na kraju krajeva, jedino i imamo uticaj. Fleksibilnost je sposobnost predmeta ili osobe da se prilagodi novonastalom stanju bez rizika da se slomi. I znam da poznaješ fleksibilnost u sportu, istežeš mišiće pre i posle treninga kako bi postali i ostali fleksibilni a ne kruti. Verovatno poznaješ fleksibilnost i u pregovorima i najčešće ih nazivaš kompromisima ili “obostrana korist”.
A kako stojiš sa fleksibilnošću duha? Koliko si podložan umoru, stresu, odsustvu energije, volje, nade, unutrašnjeg mira..? Koliko se brzo podigneš kada te nešto savija i preti da slomi? Koliko brzo uspostavljaš i kako održavaš to stanje tvog punog kapaciteta, u kojem je tvoje biće potpuno i celovito na svakom polju bez obzira na promene u spoljašnjem okruženju? ______
Šta misliš, kako bi bilo da dopustiš da ti ova kiša danas donese neke potpuno nove i sjajne planove za ovaj dan?
