Ili, zašto mi uopšte treba pomoć kada imam problem
Ljudi sve više imaju potrebu da produbljuju spoznaju i prihvatanje sopstvenog bića. Zahvaljujući tome, tako osvešćeni, vidimo i prihvatamo i druge ljude oko sebe onakvim kakvi jesu, bez osude, sa puno razumevanja i tolerancije.
Rad na sebi je divan i oslobađajuć, i veoma težak. I dugotrajan. Iz prostog razloga što nas civilizacijski i socijalni faktori guraju u pisana i nepisana pravila i norme kojima se povinujemo prilagođavajući unutrašnje identitete, vrednosti i ubeđenja. Kada tako “prilagođeni” naiđemo na izazov koji nam drma temelje upravo onoga što smo se trudili da prilagodimo – često dolazi do konfuzije, osećaja nezadovoljstva i potiskivanja koje vremenom kuca, bode, smeta i na kraju, vrlo često puca na neku stranu.
Današnjem čoveku je rad na sebi – svakodnevica. Gotovo da oko nas nema osobe koja nije barem nekad izgovorila da “radi na sebi”. Postalo je pomalo i pomodno. Ali nije u tome stvar, taj “rad na sebi” je zaista potreban tokom čitavog života, pitanje je u stvari, ne toliko KAKO radite na sebi već kakav je REZULTAT tog rada.
Mislim, dakle, radim na sebi
Sećam se jednog klijenta koji je želeo da mu pomognem oko specifičnog problema u porodičnom životu. Kada je prvi put došao kod mene, u prvih desetak minuta neformalnog razgovora neoliko puta je akcentovao da on svakako već sam radi na sebi ali, eto, ima samo još ovaj jedan problem za koji mu je potrebna pomoć da ga reši. U toku sesije otvorilo se mnoštvo onih pitanja za koje je klijent prethodno tvrdio da ih je već rešio dok je sam radio na sebi.
Kako – tako što kad dođe do tačke pucanja pobegne na četiri dana u prirodu, osami se, čita i meditira, dostigne stanje relaksacijei spokoja i nakon četiri dana se vrati svež u sve one probleme od kojih je u tih nekoliko dana pobegao. Pogađate, nikakav problem nije rešio niti je puno radio na sebi, iako jako podržavam punjenje baterija u prirodi. Taj beg nije podstakao nikakve unutrašnje promene niti spoznaje, nije mu doneo iznalaženje novih načina i mogućnosti kojima bi mogao da pristupi problemima koji ga čekaju kada se vrati, kamoli da ih uspešno razreši.
Naravno, svi mi mislimo da radimo na sebi stalno (i pomalo i radimo) ali rad na sebi je, zapamtite, najteži i najprljaviji rad od svih. Zašto? Pa, zato što mi ne želimo zaista da menjamo bilo šta u, na i kod sebe. Zašto bismo? Uče nas da volimo i prihvatamo sebe (i pre svega, da razmišljamo u sopstvenim referentnim okvirima sa kojima smo potpuno u skladu) zašto bismo se onda, dođavola, menjali?!
Čak i kada smo dovoljno osvešćeni da želimo promenu i razumemo da je neophodna, ne zaboravite, mi nismo dvodimenzionalna bića. Možda psa možete na naučite da ako želi kosku mora da se prevrne na komandu. Čovek će pokušati sve što mu padne na pamet iz svesnog i nesvesnog dela uma da dođe do koske (cilja) a da ne posluša komandu ako mu se komanda ne dopada. I sad, lako je sa svesnim, šta ćemo sa nesvesnim?
Koliko puta ste svesno odlučili da se nećete iznervirati kada vas “majmun autom iseče” u saobraćaju? Šta se desilo svaki sledeći put? Nesvesno je pokvareno. Ne pita vas puno za mišljenje. A poznaje nas bolje nego što nas poznaje naše svesno. Zna gde smo slabi, zna koji su nam mehanizmi odbrane, zna i kako da ih zaobiđe. Borba sa nesvesnim na svesnom nivou je.. pa, uzaludna.
Kouč, terapeur – mambo-džambo
Odmah da vam kažem, niti mislim da svakoj osobi treba pomoć u radu na sebi niti mislim da je svaki problem takav da mu je potrebna pomoć. Nekada je najbolji put baš taj tvoj, u kojem ćeš se namučiti, proći sito i rešeto, grešiti, padati i vraćati se na početak i naučiti Boga oca usput.
Ja sam ovde da pokušam da ti približim kakvu pomoć možeš da očekuješ kada odlučiš da ti je pomoć zaista potrebna.
Ne treba ti pomoć za svaki problem ali nije svejedno ni kome ćeš se obratiti za pomoć ukoliko ti je potrebna.
Često se mešaju uloge i pristupi kada su pitanju terapeut, mentor, trener, konsultant, kouč. Kao što rekoh, danas je gotovo postalo pomalo pomodno – imati trenera da vas nauči kako da dostignete fizičku formu, nutricionistu (konsultanta) da vam sugeriše kako da se hranite, psihoterapeuta da uz njega rešavate problem nepoverenja prema ljudima nastao kao posledica trauma iz prošlosti, mentora na poslu da vas vodi i podržava u profesionalnom napredovanju..
I potpuno se slažem, ako vam je potrebna pomoć u ovakvim pitanjima – go for it! The heck, i sama imam trenera i mentora zajedno sa kojim se spremam da istrčim prvi maraton ove godine.
Kada se obraćam kouču? Kada želim sebe da vidim drugačiju u budućnosti. Kada želim da iskoristim sve svoje resurse koji su mi poznati i, naročito, one za koje ne znam (svesno) ni da ih imam (nesvesno), da bih ostvarila neki cilj ili želju. Kada me ne interesuje zašto ne uspevam da ostvarim neki cilj mesecima ili godinama, već mi je potrebna podrška da pronađem u sebi i oko sebe nove načine i strategije, da zaronim u sopstvene mogućnosti koje će me sigurno dovesti do mog cilja.
Na ovom putu izranjaju neverovatne stvari (baš iz onog našeg nesvesnog). Pale se svetla u tunelima pred kojima nismo ni znali da stojimo. Lakše se diše. Bude se zbunjen. A onda razbuđen. I tek tada – počinje pravi rad na sebi.
Ohrabrujem vas da radite na sebi u svakom smislu! To je jedan težak i prelep proces koji donosi svetlost i u vama i u ljudima kojima ste okruženi. Pitajte se (jer, Nije sramota pitati – blog post), razgovarajte sa sobom i krenite na putovanje. Ja sam tu da vam obezbedim dobar vetar! 💜