Probudi se. Uzmi život u svoje ruke.
Nije to zaista teško ni strašno. Ne trebaju ti energetske tehnike, ni poludnevne meditacije ni ritritovi. Treba ti jedno čisto ogledalo – da pogledaš sebe sasvim jasno, u dušu, i odlučiš da imaš pravo na svoj život.
Možda već imaš puno godina (ali, šta je to puno?). Možda i nemaš ali osećaš već da ti nešto izmiče u sopstvenom životu.
Znam da znaš taj osećaj – stvari se dešavaju, točak se vrti, vreme prolazi, dani se ređaju, već je petak, prolazi još jedan rođendan, sutra je opet ponedeljak, deca su opet bolesna, ni ove godine nisam stigla da upišem kurs francuskog..
To nije točak vremena koji te mrvi – to je tvoj život koji se dešava negde pored tebe, dok ti sediš kao u čamcu sa jednim polomljenim veslom, i, kao, nešto mašeš njime. Nepotrebno.
Kurs je već određen, ti možeš i da se opustiš, čamac plovi i bez tvog nasumičnog veslanja.
Ja bih da iskočim!!
Probuditi se znači pogledati sebe iskreno.
Ko sam? Gde sam? I zašto sam tu gde jesam?
Gde želim da budem? Kako da tamo i stignem?
Šta je do mene? Šta ću uraditi danas za sebe?
Nije do vremena, nije do para, nije do države, nije do sistema, birokratije, klime, grada, nije do ljudi oko tebe, nije do okolnosti, nije do dana u nedelji ili povoljnog horoskopa.
Stvarno – do tebe je.
Mnogo ljudi ovo neće prihvatiti. Razumem ih. Teško je poverovati da je sve to već u nama, i da je sve do nas.Teško je odlučiti da se oslonimo i verujemo u sebe (pre svega i svih – u sebe!), nisu nas tako učili. Teško je prihvatiti da imamo pravo ali i odgovornost za svaki izbor koji u životu napravimo i ne napravimo.
Izbor je i kada odlučiš da ne uradiš ništa. Izbor je i kada odustaneš. Izbor je i kada ostaneš u čamcu sa jednim polomljenim veslom i odlučiš da veruješ da je to sve što možeš da uradiš za sebe.
Ja sam iskočila!
Više volim da plivam kuda ja hoću nego da sedim i čekam da moj čamac razbiju talasi.
Stvarno – samo je do tebe.