Možda me je ova kiša od jutros inspirisala da promislim o fleksibilnosti.
Nisam ispratila prognozu ovih dana i kiša me je pomalo zatekla i naterala da zaigram šah sa obavezama.
~ Prebacuj trening za popodne kada stane kiša, ništa od uređivanja dvorišta a ni motor neće danas izaći iz garaže, pa ni koliko za đir oko naselja. ~
Mnogo važnije od tih poteza i rokada jeste kako se osećaš kada ti nešto (ili neko?) razbuca planove i počisti ih kao kugla čunjeve?
Frustrirano? Pod stresom? Ulaziš u konflikt sa osobom koja ti je poremetila planove? Ili jednostavno odustaješ i klizneš u “više nikada neću ništa planirati, jer nema poente” – state of mind?
Pa, tu kucamo na vrata fleksibilnosti. Ne tuđoj, ne klimatskoj, već našoj, ličnoj. Tu, na kraju krajeva, jedino i imamo uticaj.
Fleksibilnost je sposobnost predmeta ili osobe da se prilagodi novonastalom stanju bez rizika da se slomi.
I znam da poznaješ fleksibilnost u sportu, istežeš mišiće pre i posle treninga kako bi postali i ostali fleksibilni a ne kruti. Verovatno poznaješ fleksibilnost i u pregovorima i najčešće ih nazivaš kompromisima ili “obostrana korist”.
A kako stojiš sa fleksibilnošću duha? Koliko si podložan umoru, stresu, odsustvu energije, volje, nade, unutrašnjeg mira..? Koliko se brzo podigneš kada te nešto savija i preti da slomi?
Koliko brzo uspostavljaš i kako održavaš to stanje tvog punog kapaciteta, u kojem je tvoje biće potpuno i celovito na svakom polju bez obzira na promene u spoljašnjem okruženju?
______
Šta misliš, kako bi bilo da dopustiš da ti ova kiša danas donese neke potpuno nove i sjajne planove za ovaj dan?